Odavno je jasno da ulazak u nove termoelektrane nije ekonomski opravdan, kaže u razgovoru za eKapiju profesor dr Nikola Rajaković sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i predsednik Saveza energetičara, komentarišući temu kojom se javnost u Srbiji proteklih nekoliko dana intenzivno bavi, a tiče se najave obustavljanja izgradnje TEKolubara B, ali i odustajanja od gradnje budućih termokapaciteta.
– Kilovat-sat koji bismo proizveli u novim termoelektranama bio bi veoma, veoma skup – upozorava prof. Rajaković, koji je svojevremeno bio i predsednik UO Elektroprivrede Srbije, a potom i državni sekretar u ministarstvu rudarstva i energetike.
Kada je reč konkretno o gradnji Kolubare B, sagovornik eKapije podseća da je ta ideja stara 35 godina i navodi da je i sam radio na tom projektu tokom svoje karijere, ali ističe i da je to tada bilo drugačije zamišljeno – kao TE-TO, sa dva bloka…
– Sada je to prepakovano, mada na samu ideju treba pozitivno gledati, kao nameru da se ta “nasukana” investicija oživi. Ipak, današnje okolnosti pokazuju nam da su klimatske promene evidentne. Ranije smo imali dva ili tri procenta naučnika koji su verovali da to nije posledica delovanja čoveka, ali danas je manje od jedan posto onih koji misle da termoenergetsko delovanje nije krivo za prosečan porast temperature. Iz toga sledi definitivan zaključak da su klimatske promene posledica antropogenog delovanja čoveka, a glavni isporučilac ugljen-dioksida u atmosferu su termoelektrane, na koje ide čak 70% emisije. Kako se boriti protiv toga? Dekarbonizacijom energetike – kaže profesor Rajaković.
eKapija: Utisak je, međutim, da je ovo s odustajanjem od gradnje novih kapaciteta došlo nekako “preko noći”. Koliko juče (prošlog proleća) EPS je potpisao preliminarni sporazum s kineskom kompanijom POWERCHINA o završetku gradnje Kolubare B, a prethodne godine ondašnji ministar je isticao da je isplativost i opravdanost gradnje novog bloka dokazana i proračunata kroz analize i studije? Liči li to na nekakve pritiske koje mnogi sada pominju?
– Verovatno nisu pažljivo računali. Nisu računali cenu ugljendioksida i jako je dobro da su na vreme to izračunali. Ja ne znam šta ih je navelo da promene mišljenje, ali znam da se danas tona ugljen dioksida (CO2) plaća više od 50 EUR, dobacivala je i do 56 EUR, a kad su te računice rađene ona je bila 5-6 EUR. Istina, ta se cena ne plaća u Srbiji, ali je pitanje dana kada će početi da se plaća, jer Srbija je potpisala ugovore – Pariski sporazum 2015, pa Sofijsku deklaraciju o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, a prethodno je Evropa donela Green Deal koji smo mi prihvatili i na osnovu kojeg moramo do kraja ove godine da napravimo nacionalni energetski klimatski plan i da osmislimo jasan put kako da 2050. godine budemo potpuno dekarbonizovani.
eKapija: Ipak, u Strategiji razvoja energetike do 2025. navodi se da će Srbija otvarati nove, zamenske kapacitete za postojeće površinske kopove uglja?
– Svašta je pisano po strategijama, pisao sam i ja strategije. Strategija je živa materija. Japanci su pisali da će graditi nuklearne centrale, pa vidimo, posle Fukušime se od toga odustalo. I Nemci pisali strategije o razvoju sektora uglja, pa naglo prestali pre neku godinu o tome da pišu. Stalno je samo prilagođavanje promenama.
eKapija: Koliki je u Srbiji udeo uglja u proizvodnji struje?
– Udeo u proizvodnji struje iz uglja je kod nas oko dve trećine, a preostala trećina otpada na hidroelektrane. Sa druge strane, udeo iz vetra trenutno je jako mali, a iz solara još manje, ali toga će tek biti, videli smo nedavno najave dolaska investitora koji će graditi krajnje ozbiljne solarne kapacite u Srbiji, a nadam se da će i naš EPS.
eKapija: Zašto smo se toliko oslonili na ugalj?
– To je bilo prirodno rešenje. Srbija ima svoj, domaći lignit – kolubarski basen, kostolački basen, kosovski. Pa šta drugo graditi nego termoelektrane. Te hiljade megavata iz uglja, ili kako to struka zove mega-energetika, bili su vrlo logični u Srbiji i to je i meni kao mladom inženjeru sedamdesetih godina izgledalo fantastično. Ali mi tada nismo bili svesni da će ta mega-energetika napraviti mega-probleme za životnu sredinu. Doterali smo “cara do duvara”.
eKapija: Za koliko još godina Srbija ima uglja?
– Uglja polako nestaje i sve je slabijeg kvaliteta, termoelektrane koje imamo sve su starije i sve ih je teže držati u dobroj kondiciji. Kad bismo ovim intenzitetom trošili ugalj, imali bismo zalihe za još nekih tridesetak godina, najviše 40, ali treba misliti i o tome da nešto ostavimo praunucima, ne treba baš sve potrošiti. Nikad nije dobar deda koji sve potroši. A znaće oni bolje da koriste ugalj od nas, tehnologije se razvijaju.
eKapija: Da imamo pristup ležištima na KiM, da li bismo tako lako odustali od proizvodnje struje iz uglja? Tamo, kažu, ima zaliha lignita za narednih 200 godina?
– Mi ni sad ne odustajemo lako od uglja. Neće on nestati kroz godinu, on će se vrteti u postojećim blokovima do 2035.-2040. godine. Nije to sutra. I niko nam to sa KiM neće potrošiti, oni para za to nemaju, a međunarodne finansijske institucije su zavrnule slavine za termoelektrane na ugalj, a posebno na lignit.
eKapija: Evropa i svet ubrzano odbacuju ugalj kao energent, ali, s druge strane, Kina i Indija beleže povećanje potrošnje?
– I te kako i oni odustaju. U redu, Kinezi beleže porast potrošnje jer im raste potrošnja električne energije, a oni su izgradili ogroman broj termoelektrana na ugalj, ali neke već sada zatvaraju. Kinezi su obećali, pre svega sebi, da će 2060. biti potpuno dekarbonizovani. Pritom, oni su trenutno u vetroenergetici najjači na svetu, pa i u solarnoj energetici.
eKapija: Proizvodnja struje iz obnovljivih izvora nije jeftina. S druge strane i otvaranje novih termoelektrana bi bilo skupo, u svakom slučaju znatno skuplje u odnosu na one građene u prošlom veku? Šta je isplativije u krajnoj instanci?
– To je vrlo jednostavna računica. Do sad, kad smo radili studije osamdesetih godina prošlog veka, niko nije ni pominjao troškove zdravlja stanovništva. Nismo ni znali za to. To se zovu eksterni troškovi, troškovi koje termoeletrana prouzrokuje, a plaća ih celo društvo – zagađenje vode vazduha i zemljišta, pa dalje troškovi zdravlja – bolovanja, bolničkih dana i lečenja, smanjenje životnog veka, smanjenje radne sposobnosti. To su jako visoki troškovi. Postoje metodologije kako se to računa i mi danas vladamo njima. Sa tom cenom, a ne treba to ni u punoj meri uvažiti, jer to bi onda bila katastrofa, i sa svim ostalim elementima, sa realnom cenom uglja, postrojenja, radne snage, kilovat sat današnje termoelektrane je jedno tri puta skuplji od kilovat sata dobre solarne elektrane.
eKapija: U redu, ako odustanemo od termoelektrana…
– Bilo bi lepo, ja bih se obradovao.
eKapija: …(izvesno je da hoćemo); koliko će nam megavata biti potrebno da to nadomestimo iz zelenih izvora i koliko će to da košta? Ni sama dekarbonizacija nije jeftin proces?
– Koštaće nas neuporedivo manje nego da gradimo nove termoelektrane. Postoji pojam “faktor korišćenja kapaciteta”, na engl. capacity factor, koji je kod termoelektrana visok. Godina ima 8.760 sati, a TE može da radi 7.000 sati maksimalno, možda i manje. Dobra solarna elektrana u Srbiji imaće godišnji efekat 1.500 sati. Prema tome, potrebno je oko četiri puta više instalisane snage u solarki nego u termoelektrani, a što se vetra tiče, to je možda tri puta više. Ali, kombinacija vetar-sunce znači mnogo više megavata, plus skladištenje energije, stižu baterije, stiže sprezanje sektora, elektroenergetika se povezuje sa transportom, stižu električni automobili. Energetska tranzicija, a time i dekarbonizacija kao jedan od njenih ključnih stubova, je u stvari razvojna šansa. Nema tu šta da bude skupo, to će stvarati biznise. Digitalizovana energetika, vođena softverskim alatima, tražiće nova radna mesta. Naravno, moraće da je prate i prekvalifikacije.
eKapija: Hoće li dekarbonizaciju u Srbiju pratiti i socijalni nemiri? Već se najavljuju štrajkovi?
– Ne očekujem socijalne nemire. U Srbiji će dekarbonizacija otvoriti mnogo više radnih mesta nego što mi imamo ljudi. Nama već sad nedostaju ljudi na mnogim radnim mestima, jer nove tehnologije traže stručne ljude.
eKapija: Koliko smo ipak mi daleko od digitalizovane energetike i hoćemo li uhvatiti korak sa svim tim tehnologijama, pre nego što odustanemo od uglja? Juče su već stizala uveravanja iz vlasti da “Srbija neće uvoziti struju”, postoji bojazan od energetske zavisnosti…?
– Pa naravno da nećemo da gasimo termoelektrane pre vremena. Gasićemo ih onoliko koliko ovih drugih izgradimo. To je jednostavna logika i tu nije ništa sporno.
eKapija: Da li je fosilnim gorivima odzvonilo, kako mnogi pompezno najavljuju?
– Ne volim reč odzvonilo. Sva fosilna goriva, i ugalj, i nafta i gas, poslužila su čovečanstvu da mnoge stvari na pametan način uradi. Oslobodila su čoveka, uvela mašine, ali živeli smo bez njih do pre 200, 300 godina, i sad se opet vraćamo energiji sunca i vetra, kako su živeli i naši preci.
eKapija: Svedoci smo da država ubrzava gasifikaciju, da li je rešenje u prelasku na gas kao energent koji manje zagađuje? S druge strane, zavisni smo od ruskog gasa, treba li uzeti u obzir stalna politička trvenja Amerike i Evrope sa Rusima u tom pogledu?
– Gas je samo tranzicija, da se premosti karbonizovani period do dekarbonizovanog. To je dakle samo jedan od mostova, nije trajno rešenje. Na kraju krajeva, i on će presušiti. Ali gas jeste oko četiri puta povoljniji sa aspekta emisije CO2 od našeg lignita.
Pritom, ne treba fosilna goriva shvatiti kao da ona ne mogu da proizvedu zeleni kilovat-sat. To nije tačno. Danas postoji tehnologija koja se zove hvatanje, odnosno zahvatanje ugljen dioksida, njegovo skladištenje i korišćenje. Jer on se koristi, recimo u industriji plastike, zatim, on se može pretvarati procesima hemijske industrije u tečni vodonik, koji je fantastično gorivo. Ali to je još uvek skupo, to su pionirske tehnologije.
Da se vratim na gasifikaciju, ima to ipak i dugoročnog smisla. Jer čim gradite cevi, gasnu infrastrukturu, vi nešto pametno radite. Tu će sada ići prirodni gas, ali i ubudućnosti i taj zeleni vodonik, kao jedno od budućih rešenja u energetici.
Što se tiče ruskog gasa, nema druge mimo ruskog gasa, i Evropi je on potreban i kao što vidimo gasovod Severni tok 2 biće izguran do kraja bez obzira na politiku.
eKapija: Koja je zelena energija pravo rešenje za Srbiju?
– Mislim da će dominirati solarne elektrane, pa vetro i hidroelektrane, zatim elektrane na biomasu, pa najzad i geotermalne elektrane, uz dobro skladištenje energije, uz elektrificirani transport, uz visoku energetsku efikasnost, uz toplotne pumpe za grejanje i hlađenje. I eto energetike Srbije, bez ijednog prljavog megavat-sata, sve zeleno. Da ne zaboravim i zeleni vodonik opet da pomenem, koji će se u tom nekom budućem optimalnom energetskom sistemu proizvoditi elektrolizom. Kako? Imate na primer julski dan u podne: proizvodnja iz solarnih elektrana ogromna, a nema dovoljno potrošnje. Viškove bacite na elektrolizu i proizvedete tečni vodonik, koji onda ide kroz one cevi u skladišta i koristi se za pogon automobila, kamiona, aviona…
eKapija: Pomenuli ste hidroelektrane. Na koje sve hidropotencijale treba da se oslonimo u budućnosti? Šta je sa malim hidrocentralama, oko kojih se digla velika prašina sa aspekta životne sredine, a država ih je dugo potencirala kao razvojnu šansu?
– Hidroenergetika je vrlo značajna stavka u Srbiji, rekao sam već da mi danas trećinu struje dobijamo iz hidroelektrana, i one su i u budućnosti veliki potencijal za proizvodnju električne energije. S druge strane, oko malih hidroelektrana se nepotrebno dizala galama u tom smislu, one nisu pitanje koje može da reši zadatak. Ne treba, svakako, potcenjivati njihov potencijal, ima među njima onih koje su pravi turistički biseri, koji pritom i proizvode kilovat sate. Ali MHE mogu da proizvedu vrlo mali procenat naših potreba. O onima zbog kojih su zdrave reke potrpane u cevi i napravljena kanalizacija, izlišno je i govoriti.
eKapija: Kad je reč o geotermalnim potencijalima koje spominjete, znamo da nam geotermalnih izvora ne manjka, a kakve su nam tu šanse za proizvodnju struje?
– Imamo dobre geotermalne potencijale, pa imamo banja koliko hoćete. Ti izvori se mogu koristiti za grejanje, a neki, kao na primer u Vranjskoj Banji, i za proizvodnju električne energije. Kad sve to uđe u energetski miks, biće korisno, iako doprinos nije preveliki.
eKapija: Za kraj da se vratimo i na nuklearke, koje ste ovlaš spomenuli. U Srbiji ima zagovornika ukidanja moratorijuma na gradnju nuklearnih centrala, koji ističu nuklearnu energiju kao stabilan izvor struje. Kakav je vaš stav po tom pitanju?
– Ne treba sa tim žuriti, ima Srbija vremena da donese tu odluku. Moj stav je da mi možemo svoje energetske potrebe da podmirujemo iz onih onih resursa koje imamo. Do sad smo to radili sa ugljem i vodom, a od sad pa nadalje, udeo uglja polako ide dole i u narednim decenijama u jednom trenutku prestaje da bude izvor energije, a ostaju voda, sunce i vetar, dodatno i biomasa i geotermalni izvori. To je naš budući energetski miks. Možemo mi da koristimo i nuklearnu energiju, ali ja bih pokušao sa onim što je naše i čega imamo. Vetroenergetika je već napredovala u Srbiji, ali i solarna, mi danas imamo vrlo jeftin kilovat sat iz solarnih elektrana, pa što da ne idemo u tom smeru.
Izvor: eKapija