Obnovljivi izvori energije su glavni pokretač i nosilac energetske tranzicije ka karbonski neutralnoj energetici i ekonomiji. Borba protiv klimatskih promena je postala međunarodna obaveza za skoro sve države u svetu, koje su se obavezale da spreče povećanje prosečne temperature na planeti za 2°C u odnosu na predindustrijski period i da smanje emisiju gasova sa efektom staklene bašte u 2030. godini za 45% u odnosu na emisije iz 2010. godine. Evropa je postavila ambiciozan plan – nulta emisija štetnih gasova do 2050. godine.
Obnovljivi izvori energije, kao sedmi od 17 ciljeva Održivog razvoja UN, pod nazivom Dostupna i čista energija, postaju sve bitniji i prioritetniji među globalnim ciljevima za spas planete. Na krucijalan značaj OIE ukazao je i Pariski sporazum o klimatskim promenama iz 2015. godine. Da globalni dogovori nisu samo konvencije i memorandumi, već konkretne akcije, pokazuje činjenica da je oko 170 država postavilo nacionalne ciljeve u pogledu dostizanja udela obnovljivih izvora energije u potrošnji energije. Procenjuje se da će korišćenje obnovljivih izvora energije, uz povećanje energetske efikasnosti i elektrifikaciju saobraćaja dovesti do efektivnog uticaja na smanjenje globalnog zagrevanja i zagađenja.
Srbija je od 2015. godine do danas napravila značajan pomak u oblasti obnovljivih izvora energije, pre svega izgradnjom deset vetroelektrana ukupnog kapaciteta 512,6 MW. Prema podacima Eurostata iz 2019. godine, udeo u bruto finalnoj potrošni energije iznosio je oko 21,5 %, dok je 2020. godine iznosio 26,3%. Udeo obnovljivih izvora u bruto finalnoj potrošnji energije, prema Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu do 2030. godine treba da dostigne 29,8% 2025. godine, dok se do 2030. godine predviđa 33,6%.
Pandemijska 2020. godina postavila je obnovljive izvore energije kao važnu temu u javnom diskursu, ističući važnost čistih tehnologija za zdravlje ljudi, kao i za energetsku nezavisnost svake države. Upravo su obnovljivi izvori energiji u 2020. godini u Evropi prvi put u istoriji nadmašili proizvodnju energije dobijene iz fosilnih goriva. Četvrtina energije dobijena je iz nuklearnih reaktora, za koje takođe postoji plan gašenja u budućnosti.
U budućnosti, očekuje se još veći rast kapaciteta OIE, jer, da bi se dostigao klimatski cilj da se umanji povećanje prosečne globalne temperature za 1,5 °C do 2050. godine, korišćenje fosilnih goriva mora da se smanji 75%.
Direktivom Evropske unije 2009/28/EC postavljen je cilj da, od ukupne potrošnje energije 2020. godine, 20% bude iz obnovljivih izvora. Članice Energetske zajednice dobile su još zahtevnije ciljeve, što je za Srbiju značilo 27% zelene energije u ukupnoj potrošnji.
Prvobitno je Direktiva 2018/2001/EC (RED II- Renewable Energy Directive) postavila cilj od 32% do 2030. godine u potrošnji energije, dok je njenom revizijom trenutni cilj do barem 42,5% do 2030. godine sa intencijom rasta do 45%.
Evropa ubrzano radi na ozelenjavanju svojih energetskih kapaciteta, naročito putem širenja korišćenja energije sunca i vetra. Trend rasta novih kapaciteta OIE u EU je veoma dinamičan u poslednjih nekoliko godina.
Prema projekcijama Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine, ukupan potencijal obnovljivih izvora energije u našoj zemlji iznosi 5,65 miliona toe (tona ekvivalenata nafte) godišnje. Iskorišćenost potencijala, prema poslednjih dostupnim podacima iz 2019. godine je 2,06 miliona toe nafte OIE.
Nova Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine do 2040. godine predviđa da će ukupni instalisani kapacitet izgrađenih vetroelektrana i solarnih elektrana biti 10,97 GW.
Republika Srbija je 2013. godine donela Nacionalni akcioni plan za korišćenje obnovljvih izvora energije sa ambicioznim ciljem da do 2020. godine ostvari 27% udela OIE u bruto finalnoj potrošnji energije, što je približno ostvareno. Integrisani plan za energetiku i klimu donet avgusta 2024. godine, predviđa da će na mreži do 2030. godine biti 3,5 GW novih elektrana na sunce i vetar.
Srbija je u martu 2021. godine usvojila novi Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije, koji treba da modernizuje sistem podsticaja, tako što će se model fid-in tarifa koji se administrativno dodeljivao, zameniti tržišnim premijama i aukcijama kao načinom dodele podsticaja.
Dve godine kasnije usvojena je izmena i dopuna zakona, koja je pokrenula aukcije za nove kapacitete iz OIE, kao i rešavanje brojnih zahteva za priključenje solarnih elektrana i vetroelektrana na energetski sistem, ali i balans između integracije više zelene energije u sistem i obezbeđenje sigurnog rada elektroenergetskog sistema. Prve aukcije za dodelu tržišnih premija za obnovljive izvore energije organizovane su 2023. godine. Kvota za vetar od 400 MW nije bila dovoljna za sve zainteresovane ponuđače, dok kvota od 50 MW za solar nije popunjena. Naredni poziv za drugi krug aukcija se očekuje u novembru 2024. godine.
Potencijal energije vetra zavisi, osim od prirodnih uslova, i od tehničkih mogućnosti elektroenergetskog sistema da je integriše.
Na elektroenergetski sistem Republike Srbije dosad je priključeno 10 vetroelektrana ukupne snage 512,6 MW. U razvoju se nalaze projekti ukupne snage 7.05 GW. Ova procena se bazira na spisku zahteva za priključenje operatoru prenosnog sistema električne energije. Procenjuje se da mimo ovog spiska postoiji bar još 3 GW projekata u ranoj fazi razvoja.
Razvoj vetroparkova u Srbiji je počeo krajem prve decenije ovog veka, ali uslovi za realizaciju su se stvorili tek 2015. i 2016. godine. Izgradnja najvećih vetroparkova (Čibuk1, Kovačica, Alibunar i Košava), koji su finansirani kreditima međunarodnih finansijskih institucija i komercijalnih banaka, bio je signal brojnim investitorima da dođu u Srbiju i da istraže lokacije za buduće vetroparkove. Osim u košavskom području Južnog Banata, gde se nalaze svi izgrađeni vetroparkovi, potencijali energije vetra nalaze se u istočnoj Srbiji, kao I na području Zlatibora i Pešterske visoravni.
Na prvoj aukciji za dodelu tržišnih premija za vetroelektrane i solarne elektrane, ispunjena je kvota od 400 MW: 210 MW kompaniji Vetrozelena, 108,5 MW Čibuk 2 Wind Energy, zatim Enlight K2-Wind sa 68,5 MW i preostalih 13,5 MW za Crni vrh power. Maksimalna aukcijska cena bila je 89 €/MWh a najniža pobednička 64,4 €/MWh. Van kvote ostalo je 4 projekata. U izgradnji se trenutno nalaze VE Pupin, VE Kostolac i VE Crni Vrh.
Industrija energije vetra najbrže se razvija i napreduje. Prvi vetrogenerator napravljen 1984. godine imao je kapacitet svega 20 kW, dok je prvi vetropark, postavljen na grčkom ostrvu Kythnos, imao ukupni kapacitet 100 kW (danas snaga solarne elektrane na krovu neke zgrade).
Ekspanziji vetroelektrana najviše je doprinelo smanjenje cene tehnologije i povećana konkurentnost među proizvođačima opreme. Prema poslednjim proračunima evropske asocijacije WindEurope, totalna instalisana snaga vetra u Srbiji dostići će 1.8 GW do 2030. godine.
Kao i u slučaju potencijala energije vetra, i potencijal iskorišćenja solarne energije zavisi, osim od prirodnih uslova, i od tehničkih mogućnosti elektroenergetskog sistema da je integriše.
U Srbiji je do sada priključena 171 solarna elektrana instalisane snage 60 MW. Ako se tome dodaju i 70 MW od 3600 prozjumera, na distributivni sistem je priključeno ukupno 130 MW solara. Trenutno postoji više projekata u razvoju u solarnom sektoru, a njihova ukupna instalisana snaga premašuje 3 GW.
Prema Zakonu o korišćenju obnovljivih izvora energije, kojim je korišćenje OIE definisano kao javni interes, od posebnog značaja za Republiku Srbiju, naime, prvi put je omogućeno da domaćinstva i industrija mogu da postanu kupci-proizvođači (prosumeri), a građani mogu da formiraju zajednicu obnovljivih izvora energije. Domaćinstva i industrija moći će, tako, da instaliraju na svoje objekte elektrane na OIE (što su najčešće solarni paneli) i da tu energiju koriste za sopstvenu potrošnju, a da višak isporuče u mrežu ili da ga uskladište radi kasnijeg korišćenja.
Tokom prvih aukcija za dodelu tržišnih premija za vetroelektrane i solarne elektrane, za projekte solarnih elektrana bila je predviđena premija od 50 MW. Investitori u solarne elektrane su dostavili ponude koje pokrivaju tek 36,2 MW od raspoloživih 50 MW i uslovi su bili ispunjeni za samo 11,6 MW. Ukupan kapacitet projekata za koje su date važeće ponude iznosi 13,5 MW. Za druge aukcije dodela tržišnih premija koje bi trebalo da se raspišu u novembru 2024. godine, očekuju se kvote od 300 MW za vetar i 100 MW za solar uvećanih za 25 MW preostalih iz prošlih aukcija. Konzorcijum Hyundai Engineering – UGT Renewables (UGTR) je 2023. godine izabran za strateškog partnera Elektroprivrede Srbije za grupu fotonaponskih postrojenja ukupne nazivne snage 1,2 GW, odnosno 1GW u kapacitetu priključka na mrežu. Fotonaponska postrojenja će biti izgrađena na teritorijama dva grada: Zaječar i Leskovac, kao i četiri opštine: Negotin, Lebane, Bujanovac i Odžaci.
Oko 80% električne energije iz obnovljivih izvora u Srbiji potiče iz hidro-potencijala.
Srbija raspolaže sa 3102 MW instalisane snage hidroelektrana.
Status proizvođača iz obnovljivih izvora stečen je za 3015 MW u velikim hidroelektranama u okviru sistema Elektroprivrede Srbije (EPS), čija godišnja proizvodnja iznosi oko 10 TWh.
U svom vlasništvu EPS ima i 16 malih hidroelektrana ukupnog kapaciteta od 20,8 MW. Takođe, privatni investitori izgradili su 122 male hidroelektrane ukupnog kapaciteta 77, 61 MW u okviru sistema fid-in tarife, dok se 32 MHE ukupne snage od oko 30 MW nalaze u statusu privremenog povlašćenog proizvođača i izgradnje.
Hidroelektrane čine oko 38,4 posto ukupne proizvodnje električne energije JP EPS, od čega je više od dve trećine proizvodnja u HE Đerdap. Osim u HE Đerdap, EPS proizvodi električnu u ograncima Kladovo i Drinsko-limske hidroelektrane „Bajina Bašta”.
Srbija je zemlja sa velikom tradicijom u oblasti hidroenergetike. Prva elektrana na obnovljiv izvor energije bila je užička hidrocentrala „Pod gradom“ na reci Đetinji koja je izgrađena 1900. godine. U to vreme, izgradnja ovakvih objekata u Srbiji relizovana je kroz privatnu inicijativu. Tako su 1901. godine lokalni industrijalci osnovali Leskovačko električno akcionarsko društo, koje je već do 1903. izgradilo HE Vučje, drugu po starini u zemlji. Za snabdevanje Leskovca je sagrađen prvi dalekovod u Srbiji, a ubrzani industrijski razvoj tog grada koji je usledio stoga nije bio nikakva slučajnost.
Zbog uticaja hidroelektrana na životnu sredinu, Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije predviđa zabranu izgradnje malih hidroelektrana u zaštićenim područjima, osim u slučaju ako Vlada donese odluku da se može izgraditi jer je hidroelektrana u javnom interesu.
Biomasa je kompleksan resurs koji se može korisiti kao energent za proizvodnju električne i toplotne energije, a primenu ima i u saobraćaju u vidu biogoriva.
Prema podacima iz Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine, najveći potencijal srpskih obnovljivih izvora energije nalazi se u biomasi i dostiže 3,4 toe (tona ekvivalenta nafte), što čini više od polovine definisanog nacionalnog potencijala.
Nova Strategija razvoja energetike do 2040. godine predviđa 3,196 mil. ten godišnje ukupnog raspoloživog potencijala.
U potencijale biomase ulaze poljoprivredna biomasa, šumski otpad, biorazgradivi otpad i tečni stajnjak. Imajući u vidu da prema zvaničnom registru Ministarstva rudarstva i energetike samo jedna elektrana na biomasu ima status povlašćenog proizvođača električne energije, potencijal biomase je vrlo slabo iskorišćen. U razvoju se nalazi još nekoliko elektrana na biomasu relativno malog kapaciteta.
Biomasa se koristi i za proizvodnju biogasa, koji se dalje može koristiti za proizvodnju električne energije.
RED II direktiva EU (Renewable Energy Directive) zahteva da se biomasa kao energent koristi kao održivi resurs i propisuje kriterijume održivosti koje moraju da ispune biogoriva, biotečnosti i goriva iz biomase. Taksonomija propisana od strane EU u pogledu kriterijuma za biomasu vrlo je zabrinula pojedine države Severne i Centralne Evrope. Sa druge strane, nevladine organizacije I uticajne grupe sve glasnije postavljaju pitanje „zelenosti“ i održivosti biomase.
Biogas je vrsta gasovitog goriva koje se dobija iz biomase procesom anaerobne fermentacije organske materije. Koristi se za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije. Sporedni proizvod koji se dobija u procesu proizvodnje biogasa je izuzetno kvalitetno đubrivo.
Za razliku od elektrana na biomasu, biogasne elektrane su vrlo brojne u Srbiji. Interesovanje investitora je veliko, pre svega zbog povoljnih podsticajnih mera i cena, kao i usled jednostavnih procedura za priključak na mrežu malih postrojenja.
Od 2016. godine u Srbiji je izgrađeno 39 biogasnih elektrana, ukupne snage 39 MW.
Osim dobro poznatih obnovljivih izvora energije (sunce, voda, vetar, vazduh, biomasa, biogas) sve je veće interesovanje za geotermalnu energiju, ali i za potpuno nove tehnologije, poput zelenog vodonika.
Geotermalna energija je u velikoj meri neiskorišćen resurs u Srbiji, posebno u Panonskom basenu. Osim u banjama čiji razvoj tek počinje u vidu spa turizma, termalni izvori mogu da se koriste za proizvodnju toplotne energije za sisteme daljinskog grejanja. Strani investitori već nekoliko godina istražuju moguće lokacije za izgradnju geotermalnih elektrana.
Zeleni vodonik prepoznat je u Zakonu o korišćenju OIE kao energent čije korišćenje u Srbiji treba da se podstiče i razvija. U Evropi se rade i prezentuju brojne studije.
Ovaj energent dobija se odavno poznatim postupkom elektrolize, ali uslov da bi vodonik bio i “zelen” jeste da električna energija koja se koristi za njegovu proizvodnju potiče iz obnovljivih izvora (za razliku od vodonika koji se sada upotrebljava u industriji i emituje štetne emisije gasova). Sagorevanjem vodonika nastaje voda, zbog čega je on u potpunosti bezbedan po životnu sredinu.
