Predrasude se najlakše razoružavaju pozitivnim stavom, osmehom i samopouzdanjem – ovaj „recept“ za borbu protiv stereotipa praktikuje Jovana Nikodijević. A sa predrasudama se, uprkos činjenici da ima samo 26 godina, više puta susrela.
Diplomirala je na Elektrotehničkom fakultetu nakon što je i osnovnu i srednju školu završila kao nosilac Vukove diplome. Pa ipak, nisu je zaobišli neprimereni komentari da treba da promeni zanimanje, bez drugih argumenata osim jednog – da je žensko.
Ali, ona želi da pozitivno utiče na svet oko sebe. Baš zato je i izabrala obnovljive izvore energije. Trenutno je studentkinja master studija na ETF-u, na smeru Obnovljivi izvori energije i istovremeno radi kao inženjer za elektroenergetske sisteme u firmi „Go2Power d.o.o. Beograd“.
U avgustu 2022. godine imala je povredu, nakon koje je postala korisnik invalidskih kolica. To je nije sprečilo da nastavi da se rekreativno bavi sportom, da aktivno posećuje teretanu, igra stoni tenis i bavi se streličarstvom. Hobi joj je igranje društvenih igara, a u slobodno vreme takođe se bavi omladinskim aktivizmom i volontiranjem. Članica je omladinskog odbora „Fondacije Ana i Vlade Divac“ u Zaječaru.
Za portal OIE Srbija Jovana otkriva zašto razmišlja o odlasku u inostranstvo, kakav je položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji, koliko je važan aktivizam među mladima i kakvu perspektivu mladim ženama nude obnovljivi izvori energije.
Pre nego što ste upisali Elektrotehnički fakultet, završili ste Matematičku gimnaziju u Beogradu. Kako i kada se javilo interesovanje za matematiku, a onda i elektrotehniku?
– Od malena me je radoznalost vukla na različite strane. Matematika me je uvek intrigirala, pa se pored svega ostalog što me je zanimalo, izdvojila kao jedina za koju nakon nekog vremena nisam izgubila interesovanje. Mislim da je to zahvaljujući činjenici da matematika, pružajući odgovore, istovremeno postavlja nova pitanja. Kasnije sam shvatila da je, meni lično, matematika nedovoljno opipljiva oblast i elektrotehnika se ukazala kao logičan izbor, kombinujući matematiku sa programiranjem i fizikom, koje sam zavolela tokom svog srednjoškolskog obrazovanja.
Da li ste se kroz odrastanje, a kasnije i kroz studiranje, susretali sa predrasudama jer ste devojka koja je izabrala „mušku“ oblast?
– Ne bih rekla da sam se susrela sa diskriminacijom od strane ljudi koji se bave elektrotehnikom ili imaju dodira sa ovom oblašću. S druge strane, od ljudi koji nisu iz tog okruženja, a najviše muških osoba starije generacije, više puta sam se susrela sa nekom vrstom osude, kao i neprimerenim komentarima da treba da promenim zanimanje, bez drugih argumenata osim tog da sam žensko.
Više od godinu i po dana radite u kompaniji Go2Power kao inženjer za elektroenergetske sisteme. Kako izgleda Vaš prosečan radni dan? Šta Vam je posebno zanimljivo?
– Obično dan provedem modelujući neki elektroenergetski sistem, pomoću nekog od specijalizovanih softvera koji koristimo, a često se služim i programiranjem. Nekim danima imamo sastanke sa klijentima, a po potrebi se posavetujem sa iskusnijim kolegama ili koleginicama. U zajedničkim prostorijama se popije i neka kafa, a u firmi je tradicija da svi ručamo zajedno.
Svaki projekat je priča za sebe i imam priliku da se kroz njih upoznam sa različitim aspektima i vrstama elektroenergetskih analiza, što čini ovaj posao interesantnim, a na neki način, nepredvidivim.
Trenutno ste na master studijama na ETF-u, smer Obnovljivi izvori energije. Šta Vas je motivisalo da izaberete baš ovaj smer?
– Tokom studiranja susrela sam se sa različitim granama energetike. Da se odlučim baš za OIE motivisala me je prilika da, radeći ono što me ispunjava, pozitivno utičem na svet oko sebe.
Smatrate li da bavljenje obnovljivim izvorima energije u Srbiji ima perspektivu?
– Razvojem elektronike i samim tim, pojeftinjenjem tehnologija koje se koriste za razvoj OIE, kao i povećanjem pritiska društva za ekološki prihvatljivije načine proizvodnje električne energije, ovaj sektor poslednjih godina prolazi kroz velike promene. Integracijom OIE, zbog njihovih karakteristika, kao što je na primer intermitentnost, elektroenergetski sistemi se suočavaju sa izazovima vezanim za sigurnost sistema, zbog čega se dosta pažnje posvećuje istraživanju i razvoju novih standarda. Zbog svega navedenog, bavljenje obnovljivim izvorima energije u Srbiji, i uopšteno energetikom, i te kako ima budućnost.
Da li biste savetovali devojkama da poslovnu šansu traže u sektoru OIE?
– Naravno. Sa razvojem novih tehnologija i lepezom novih zanimanja u ovoj oblasti, mislim da ovaj sektor više ne može da se naziva isključivo muškim. Posao je perspektivan i dinamičan, a pritom direktno doprinosi smanjenju zagađenja – jednom od najvećih problema današnjice.
Kako uspevate da uklopite sve: i studije i posao, i aktivizam i hobije?
– Veoma sam aktivna, volim da isprobavam različite aktivnosti i učim nove veštine. Trudim se da uklopim podjednaki udeo različitih aktivnosti na nedeljnom nivou. Kad ne radim, odvojim vreme za teretanu ili stoni tenis, izlazak ili veče društvenih igara, aktivnosti vezane za aktivizam ili učenje stranih jezika. Prioritet je izdvojeno vreme za sebe, kada god mi je potrebno. Ispunjenim danom smatram onaj tokom kojeg sam uradila bar jednu korisnu stvar. Bitna je dobra organizacija, potrebno je dosta upornosti, ali preduslov su volja i motivacija.
Koliko je važno za mlade da se bave omladinskim aktivizmom i volontiranjem? U kojim aktivnostima ste učestvovali kao članica omladinskog odbora Fondacije Ana i Vlade Divac u Zaječaru?
– Ove godine sam članica Omladinskog odbora Fondacije Ana i Vlade Divac u Zaječaru, u okviru projekta Nemačke razvojne saradnje “Perspektive za mlade u ruralnim sredinama u Srbiji” koji sprovodi GIZ u partnerstvu sa Ministarstvom turizma i omladine, a u saradnji sa lokalnom samoupravom grada Zaječara. Cilj ovog projekta je povećanje učešća mladih u procesima koji ih se tiču u lokalnoj zajednici, kroz dodelu bespovratnih novčanih sredstava projektima koje sami pokreću i vode neformalne grupe mladih.
Baveći se aktivizmom i volontiranjem, imamo priliku da pružimo svoj doprinos društvu, ma koliki on bio, i na taj način aktivno oblikujemo svoju budućnost i budućnost naših sugrađana. Ovakvim angažovanjem razvijamo prvenstveno sebe kao ličnost, svoje organizacione i liderske sposobnosti, proširujemo svoje vidike i učimo da preuzmemo inicijativu i odgovornost. Tokom ovog procesa, osećamo se ispunjeno i uvaženo, dok jačamo svoju vezu sa lokalnom zajednicom i sopstvene kapacitete.
Da li ste, poput velikog broja vaših vršnjaka, razmišljali o tome da karijeru gradite u inostranstvu?
– Nisam ozbiljno razmišljala o odlasku u inostranstvo, dok nisam postala korisnik invalidskih kolica. Uzevši u obzir bolji odnos prema osoba sa invaliditetom, počevši od pristupačne arhitekture, boljeg socio-ekonomskog statusa i manje izopštenosti iz društva osoba sa invaliditetom, ne mogu da garantujem da se neću odlučiti na takav korak, ukoliko uvidim da se situacija u našem društvu nedovoljno brzo menja na bolje.
Važan deo Vašeg aktivizma usmeren je na poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Koji su najveći problemi osoba sa invaliditetom u Srbiji danas?
– Prvenstveno bih izdvojila nepristupačnost. Veliki problem predstavlja i to što kada se izvede neko rešenje, na primer rampa za invalidska kolica, ono često nije urađeno po propisima i takve rampe, koliko god mi bili samostalni, zbog prevelikog nagiba ne možemo sami da prevaziđemo. Postoji takođe velika stigma u društvu, kao i nerazumevanje potreba i specifičnosti ljudi sa invaliditetom. Značajan problem su i komplikovane birokratske procedure i nedostatak adekvatnih informacija, a konstantna potreba za zdravstvenom negom iziskuje dosta novčanih sredstava. Takođe, nedovoljno pažnje se posvećuje mentalnom zdravlju osoba sa invaliditetom i njihovih porodica.
Šta biste poručili svima koji se suočavaju sa nekom vrstom diskriminacije – kako da se izbore sa diskriminacijom i predrasudama?
– Najvažnije je da uvek budemo svesni toga da smo jedino dužni da se dokazujemo sami sebi. Predrasude se najlakše razoružavaju pozitivnim stavom, osmehom i samopouzdanjem. Odavanjem takve energije trudim se da razbijem predrasude pre nego što ih osoba koja me ugleda postane svesna. Neophodno je da promenimo uvrežene stavove koji dovode do diskriminacije – a to možemo prvenstveno svojim primerom.
Šta, s druge strane, društvo može i treba da uradi na svakom nivou da bi se obezbedila suštinska inkluzivnost ranjivih društvenih grupa?
– Prvenstveno treba obratiti pažnju na adekvatnu edukaciju i informisanost o problemima i poteškoćama sa kojima se suočavaju ranjive društvene grupe. Navela bih svoju firmu kao primer dobre prakse, koja mi je izašla u susret momentalno nakon povrede. Ponudili su mi finansijsku pomoć, pružili moralnu podršku i pokazali veliko razumevanje za specifičnost mog stanja, za šta sam im neizmerno zahvalna.
S druge strane, mi kao pripadnici društva možemo da damo sve od sebe da dodatno ne otežavamo stanje marginalizovanim grupama ljudi svojom neobazrivošću, na primer nepropisnim parkiranjem ili parkiranjem na mestu obezbeđenom za osobe sa invaliditetom, i da što više širimo svest o teškoćama s kojima se susreću.
Treba raditi na ohrabrivanju ranjivih društvenih grupa da se više angažuju u društvu, i samim tim postanu vidljivije i zastupljenije. Kao što sam već navela, sve polazi od stepena razvoja društvene svesti i smatram da to treba biti prioritet.