Kako zainteresovati mlade žene, pre svega srednjoškolke, da se pri izboru svog budućeg zanimanja odluče za profesije koje su, uglavnom, bile namenjene samo muškom rodu? Jedan od načina je i inicijativa za izbor “Inženjerke godine”, prvi put ostvarena prošle godine a ove nastavljena, koju su pokrenuli Privredna komora Srbije, kompanija “Simens Srbija” i Udruženje “Inženjerka godine”. Cilj je da se javnosti predstave inženjerke iz različitih kompanija i institucija, koje bi svojom ličnošću i radom mogle da budu primer i inspiracija upravo tim mladim ženama. Ove godine, među deset finalistkinja našla se i Lozničanka Aleksandra Petrović, mašinska inženjerka u Službi mašinskog održavanja u HE Zvornik, koja je učestvovala u projektu revitalizacije ove HE čime je postignuto povećanje 30 MW dodatne zelene obnovljive energije i produžen radni vek opreme za 40 godina. Zahvaljujući tome, 16. decembra 2022. godine HE je postigla rekordnu dnevnu proizvodnju struje, što je najbolji rezultat u njenoj 67 godina dugoj istoriji.
Na predlog kompanije “Elektroprivreda Srbije”, Aleksandra se u okviru kampanje Zelene ženske mreže Udruženja Obnovljivi izvori energije Srbije (OIE Srbija) koja joj je ujedno bila i najveća podrška i ohrabrenje za prijavu na izbor inženjerke godine, pojavila i u filmu “Ja sam žena i radim u sektoru OIE” koji je realizovalo udruženje OIE Srbija uz podršku Ambasade Kanade.
– Kao devojčica sam želela da učestvujem u projektima obnovljivih izvora energije, prvu šansu koju sam dobila je rad u HE Zvornik, a najveća šansa da promovišem važnost zelene energije i veće učešće žena i motivaciju devojčica u zelenim projektima dobila sam učešćem u ovom filmu. Udruženje OIE Srbija preuzelo je veliku ulogu u ohrabrivanju i davanju značaja u zelenoj tranziciji u Srbiji – kaže Aleksandra.
Napominje da je mašinstvo svuda oko nas i da bez njega inženjerstvo ne može da se razvija. U mašinstvu je najbolje raditi po japanskom sistemu – krenuti od početka, od pogona, graditi sebe korak po korak, što je ona i radila.
– Svim mladim ljudima bih poručila da ne odustaju od karijere, sigurna sam da će postojati trenuci da ne mogu da dobiju posao tamo gde žele. Ja sam borac koji je prihvatao da radi svuda gde postoji mogućnost. Kada sam se vratila u Loznicu, nije bilo šanse da dobijem posao u struci, radila sam prvo u firmi gde sam se više bavila ekonomskim poslovima i tu naučila sve o poslovanju jedne firme, radila sam kao profesorka matematike, fizike, profesor u Tehničkoj školi grupe mašinskih predmeta, inženjer za parne sisteme u NIS-u, menadžer tehničke pripreme u jednoj privatnoj kompaniji. To mi je omogućilo da se razvijam, da mogu da se uklopim u svaku sredinu, da dajem rezultate – kaže ova četrdesetogodišnjakinja.
U Tehničkoj školi njeni učenici dobijali su brojne nagrade na takmičenjima a kako kaže, posebno joj je bilo drago što je na takmičenju zavarivača, prvu nagradu osvojila devojčica.
Borac protiv predrasuda
Smatra da ne postoji posao koji žena mašinska inženjerka ne može da uradi i da ona nikada nije imala problem da svoje zadatke završava na vreme bilo timski bilo samostalno. U procesu revitalizacije HE Zvornik čiji je bila učesnik, sa ekološkog aspekta uspostavljeni su novi standardi, a Drina zaštićena od potencijalnih zagađenja.
– Predrasuda okoline kada je u pitanju mašinska struka uvek je bilo, ali moj temperament i karakter nije mi dozvoljavao da se osvrćem, imala sam uvek ciljeve. Nikada nisam gledala na to da je mašinska profesija više muška, jer ovde ne koristite fizičku snagu već moć uma. Smatram da su žene sposobnije, vrednije i marljivije u svim zadacima i da više napreduju. Na fakultetu nije bilo diskriminacije, ali već na samom upisu važila je čuvena anegdota u kojoj je otac imao dve kćerke, jedna je bila lepa i upisala se na prava, a druga je bila ružna i otišla na mašinstvo. U mom slučaju je potpuno suprotno, moj brat je studirao pravo, a ja mašinstvo. Nikada nisam osetila nikakav vid diskriminacije na fakultetu, pohvalila bih sve profesore jer su devojkama uvek “davali vetar u leđa”, ali i svoje kolege sa kojima sam studirala – napominje Aleksandra.
Posao mašinskih inženjera u službi održavanja, je, kako kaže, kompleksan, pored redovnog održavanja i remonta koji se smatra najzahtevnijim, inženjeri u održavanju uvek moraju da predvide sve potrebe i eventualne probleme. Ne samo da dijagnostikuju problem, već i da ga u što kraćem roku reše.
– Budućnost sveta jeste u obnovljivim izvorima energije, mada, da budem precizna, naša baza su termoelektrane, mi stabilnost u sistemu proizvodnje dobijamo iz termosektora. Činjenica je da su termoelektrane i veliki zagađivači, ali je činjenica i da su to ograničeni resursi – recimo, ugalj nije obnovljivi resurs. Kada se kaže da je budućnost u zelenoj energiji, smatram da treba više da se fokusiramo na korišćenje zelenih izvora jer to ukazuje da imamo ekološku svest, da smo društveno odgovorni i težimo racionalnim poduhvatima. Udruženje OIE Srbija preuzelo je veliku ulogu u osvešćivanju i ohrabrivanju i preduzetnika i građana, svakodnevno nam daju odgovore i prate trendove u svetu. Kada vidimo solarne panele na krovovima kuća, na industrijskim halama, to je veoma značajan poduhvat u ovoj tranziciji ka zelenoj energiji. Sunce, vetar i voda su izvori koji nisu alternativa, i skladišta su veoma važna, ali treba ići redom i postepeno. Poruka je – racionalnije trošiti ograničene rezerve, a obnovljive izvore iskoristiti do punog potencijala kada ih ima – napominje naša sagovornica.
Uz podsticaj prijatelja
Za uspeh najveću zahvalnost, kako kaže, duguje najpre, porodičnom prijatelju profesoru Ljubomir Katiću, koji je nekada predavao matematiku u lozničkoj gimnaziji, i koji ju je stalno ohrabrivao da se upiše na Mašinski fakultet.
– Dvoumila sam se između matematike i mašinstva, a kada sam se upisala na mašinstvo i kada sam mu javila da sam položila matematiku jedan, on je samo rekao “Sad si prevazišla mene”. Zahvalna sam i Ljubinku Đokiću koji je bio veoma srećan kada je čuo “da ima jedna koleginica koja je završila mašinstvo u Beogradu” i došla sam u Tehničku školu na njegovo mesto kada je on prešao da radi u gradskoj upravi. Takođe, za moj uspeh zaslužan je i Aleksandar Gajić, profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu, sada u penziji, koji mi je bio najveća podrška za zaposlenje u EPS-u. Želim da oni budu ponosni na mene i moj rad, što sam savesno i vredno radila i neprestano se usavršavala. Kako sam razvijala svoje znanje i veštine, tako sam razvijala i lepe odnose sa kolegama i veliki doprinos na mom putu dali su i svi ti ljudi oko mene – kaže nam Aleksandra koja, eto, ne zaboravlja da pomene i one koji su joj pomogli na njenom putu do uspeha.
Svakodnevno putovanje na posao nije joj naporno jer je, kako kaže, njena želja bila da učestvuje u projektu revitalizacije HE. Pred kraj fakulteta, na smeru hidroenergetike koji je izabrala, najveći akcenat je na hidroelektranama, i profesori su ih usmeravali na projekte revitalizacije govoreći im da će upravo tu naučiti sve o mašinstvu.
– Želela sam da budem deo projekta u HE Zvornik, sedam godina sam se borila za to, bila uporna, i dobila šansu. Bila sam deo projekta, što mi je mnogo pomoglo na profesionalnom planu, da teoriju povežem sa praksom, da izgradim sebe u inženjera koji ima i teorijska i praktična znanja. Na tom putu koji je bio dosta težak i donosio je i razočarenja, dosta sam čitala filozofska dela da bih dobila nadu u svoj put. Treba se svaki dan usavršavati da biste došli do cilja – napominje ona.
Biti kao reka
Nikada se nije zadovoljavala postignutim, stalno se usavršavala. Radeći u školama, ujedno je završavala kurseve – programe za crtanje, usavršavala jezike, završila “Kembridž poslovni program”, takođe, ima i sertifikat službenika za javne nabavke.
– Gradila sam sebe da nemam strah da uđem u nešto novo, ohrabrivala sebe da mogu. Trenutno spremam ispit za menadžera energetske efikasnosti u industriji, nadam se da ću ga uspešno položiti – dodaje.
Poručuje mladima, ali i svim ljudima, da budu kao reka, jer reka teče, može da bude raznoraznih prepreka, ali voda uvek nađe put. Svakoj koleginici koja upiše mašinstvo uvek će biti podrška.
– Moja profesija ide u dobrom smeru, povećava se broj žena u mašinstvu i tehničkoj struci. Kada sam se opredelila za mašinstvo, komentari okoline su bili – nećeš nositi štikle, elegantno odelo, a to je velika zabluda. S ponosom nosim svoje radno odelo, ali i klasično i niko mi ne uskraćuje moju ženstvenost – kaže uz smešak ova vredna i uporna mlada žena koju život nije mazio.
Samohrana je majka, rano je ostala bez muža, ali se nije predavala. Ima dve devojčice dvanaestogodišnju Alisu i Anu koja ima četiri i po godine. Da li će i one krenuti njenim putem?
– Ne želim nikome ništa da namećem, sve se dešava spontano. Starija kćerka Alisa koja je šesti razred u “Kadinjači” koju sam i ja pohađala, pokazuje sklonosti za matematiku i fiziku mada nije zapostavila ni srpski jezik. Osvojila je drugo mesto na Državnom takmičenju iz fizike, i prva mesta na Okružnom iz matematike i iz srpskog jezika. Mlađa kćerka Ana voli da se igra ali najvažnije je da svaki put kada dođem kući s posla pita Jel sutra neradni dan ili kaže, Mama, nemoj više da radiš – uz smešak kaže Aleksandra. A dalji ciljevi?
– Sada sam postavila druge ciljeve, nadam se da ću ih u budućnosti spomenuti na isti ovaj način kao i sve ove stvari koje su mi se desile, dakle, u statusu ostvarenih snova – kaže ona.
Želimo da joj se i oni ostvare.
Izvor: Lozničke novosti/ Verica Mićić
Foto: EPS